вели фра-Брне. Најпослије, весла ударише и лађа се отисну. Стипан стао на сред ње, држећи једном руком коња за узду, а другом заклањајући очи од сунца. Фратар оста на обали, оградио објема рукама уста, па им довикује: „По-лако! по-ла-кооо! Чу-вајте, да се не при-панеее! Чувајте, да не при-бије ноге, кад иза-ђеее!“

Бакоња стојаше иза фратра. Слушао је он много и много причати о свему, што му сад бијаше пред очима, али је све куд и камо друкчије, него ли што је он замишљао! Ето вода кркља и кркља као да у хиљаду лонаца ври купус. Ама од куда толика вода!? У Зврљеву има само убала, па кад љети пресахну, ред је ходити на далеко, до њеког изворка, па и ту буде сломљенијех глава, јер је налога и свак тражи да прије уграби! А овдје могла би пити сва чељад, што је има на свијету, и сва стока, што је људи држе, и све звјерке и све тице, па не би отпили толико да се позна!.... — А каке су оно тице, што лете тамо амо над водом? Онакијех нема у Зврљеву! Повише су од голубова, а оштријех и дугачкијех крила. Сад, гле! гле! гле! једна слети у воду, па изнесе њешто, што јој се копрца у кљуну! Изнесе рибу! Ено и друге кљуцају и лове рибу! Тице лове рибу!! Е, шта све не бива у манастирскијем водама!!.... Сад Бакоња пожеље, да му је бућнути у воду, пак се просушити у „ајеру“, па опет пљус! и све тако, докле га од те помисли не ухвати мала јежња.... Па онда се сјети, е је слушао, да та