ријека итд. Кога год срету, свак поздравља фратра, и свак пита Стипана, гдје је био дујо, и чији је клапчић. Бакоња се чудио гдје толики народ познаје стрица, а ето су одмакли Бог зна колико од Зврљева! Кад у њекој продолини хтједоше пријећи цесту, два коња летијаху пут њих, упрегнута у господска кола. Фратар их причека, па и кола стадоше поред њега. На предњем мјесту сједијаше човјек са фесом на глави, који лијепо поздрави: „ваљен Исус!“ За њим, у кошу, извалила се двојица, какве Бакоња никад ни у сну не усни (јер Бакоња никада не би у граду). С десне бјеше старац сиједе браде до паса, а на глави му њекака капа, као голема печурка. С лијеве чачурак њеки, сух, испијен, а на кукасту му носу стаклени прозорци. Обојица зачаврљаше размахујући рукама, док у њеке, старкеља извади кутију и пружи је стрицу, а стриц узе међу два прста црна пепела из ње, шмркну га и кихну. Стипан је на чуду био, да маломе све разјасни.

— Онаке хаљине и капе носе по варошима сва господа. Оне прозорке носе људи, који добро не виде. А онај се пепео шмрче да се оснажи вид. Онај језик, што је слушао, зове се талијански и њим говоре сви учевни људи. „Прке“ значи: зашто; „ши“ значи: да!; „же“ значи: јест, итд.

Сунце бјеше одскочило три копља, кад стигоше ка ријеци. Стипан и возари на сву муку уведоше коња у сплату, јер се пропињао и бацао задњим ногама. „Који му је враг јутрос!?“ —