— Јето, мој добри дивере! Јето какви су, видиш сам, па још вируј њима! — плакаше Осињача.

— К врагу сви! сви! сви! Уф! стењаше једнако фратар.

У зору, по наредби фратровој, Стипан оседла коња, те се кренуше.

Кушмељ, пошто поможе брату да узјаше, стаде пред коња, па се чешка.

Фратар блијед, као да је боловао, гледа у врх од чизама и вели: „Па онај... видићемо!.... Тамо по Божићу!“

— Ја... онај... како год ти речеш! вели Кушмељ.

Фратар се још дубље замисли, пак ће најзад одлучно:

— Па баш нека пође одма! Пека иђе!.... Баш нека иђе одма! — ободе коња и одјезди.

Кушмељ и Осињача изгрлише Бакоњу, препоручујући му, да слуша стрица Брну, да запази, како га Јерковићи љубе, па нека се баш за њихов инад подобри....

Стипан и Бакоња пођоше.

Муж и жена стајаху у дворишту, докле их год из вида не изгубише, пак уђоше у кућу.

IV. УВОД У НОВИ ЖИВОТ.

Бакоња и Стипан иђаху, што су боље могли, али заостајаху иза добра фратрова коња. Кушмељић, поред све трке, не даде одушити слузино, га питаше за ово и за оно, које је оно село, куда води онај пут, од куда тече