Јерковићи почеше гуркати Ркалину у плећа, и сви заграјаше:

— Па липо! Куд ли ће се липше!.... Па добро!... Ка паметан човик!.... добри наш вра-Брне!

Онда Чагљина ступи на своје пређашње мјесто, па ће медено:

— А шта је трибало, да се до овога долази? Зашта не пустисте мене да говорим, него овај манити Ркалина: дам! бам! тум! пум! ка да се не може људски....

— Добро! добро! Ајте сад!

— А мој добри, мој липи вра-Брне! - настави Чагљина — немој ти мислити, да смо ти ми изгубили ришпет, и да ја нисам зна, да ћеш ти учинити, како је право! рече и пољуби га у руку.

Сви остали редом приступише му руци, преклињући се сваки, да му није „изгубио ришпет“ и молећи, да опрости. Њеки још повикаше: „Добра ноћ, брате Кушмељу, прости и вала ти на части!“

Ркалина се заплака на поласку. „Ни-и-сам ни ми-сли-ја да.... да те вриђам!“

— Ајде, жив бија, ајде! вели фратар, пак се отетура до кревета и извали се, уздахнувши, као да бјеше свалио терет од стотину ока.

— Таа-аа-ко! Уф! нека вас враг носи све, све, све, колико вас је!....

— А проклети антикристи! лупежи! галијоти! жбири! ајдуци! убија вас Бог! А платићете! платити! ако жив буде Јере, говораше Кушмељ.