— Натраг, ти Ркалино, како ли те зову, јер ћу ти мозак пролити! и маши се оружја.

Бакоња се стани у трен крај Стипана, а Кушмељ опет спопаде ватраљ. Осињача залелека. Фратар се укочањи на стоцу.

— Натраг! повикаше сва тројица.

Ркалина погледа презирно Стипана:

— А што се ти уплићеш, ти скитачу, ти вратарски таволизу, а!? А знаш, да ћу ти узети те црваљике иза паса, на ћу и’ сломити ода те!....

— Покушај! рече Стипан, извадивши кубуру.

Фратар угаси свијећу.

Чуше како крцну кокот на пушци.

Брна стаде помагање.

— Јере!... Јуре!... Баре!... Шимета! Јесте ли ми браћа! За муку Исукрстову, за св. Франу, не дајте, да се крв пролива... Ајме! ајме! у-ју! јо!.... Стипане, Стипане, немој, дите!...

— Не бој се, вратре, ништа бити неће, — рече Кљако, пропирујући главњу.

- Нен бонјимо сен мин ти’ принковођана, тин онружани денлија! вели Шунда.

Брне поче грлити Стипана и одмакну га у ћошак, пак се се обрну к Јерковићима:

- За име божје, шта оћете од мене?

- Оћемо да избереш од наши дитића, који буде најдостојнији! рече Ркалина. Јер ми знамо пут и до бискупа и до краља!

- Па ја нисам река, да нећу! одговори фратар, мало мирнији.