Он се уметнуја на покојног стрица Јурету, ни узми ни подај, и обршиће ка он....

Кушмељ јекну као рањен во. Осињача и Бакоња плакаху.

Немилостиви Ркалина настави:

— То си ти све зна, али ти нама не вирујеш, него си се упија у твога Кушмеља.

— Ја нисам зна то!

— Јеси, јеси! Јесенас смо ти казали све потанко. Каза ти је и Чагаљ и Шунда и Кљако и Рора и ја, а кашће ти и све село, јер је све село на чуду с њим! Видиш, како сад плаче уз матер, како се приподобија! Сирома! А џигерице би ти извадија за крајцару. Ето, мати му прича, како је мудар, како се привука, да слуша, шта Личани говоре, а неће да каже да им је укра из кола два пршута и да су и’ заједно појили....

— Лажеш! рече Осињача кроз плач.

— Мучи, жено, мучи, немам ја кад, а мога би липи ствари изређати... Дакле, разумија си све, па сад га води! Чуће му за здравље твоја браћа вратри, а ни св. Врани неће бити лако, јер ће га огулити, ако буде мога, ка што ће и право имати!

— Доста, гришниче, доста! прекиде га фратар, више жалостиво него ли оштро.

Али Ркалина плану на то, пак састави руке на крсти и рече:

— Ко је виши гришник, ја или онај, што заклања оваке лупеже, а, вратре?...

Тада Стипану прекипје те викну: