— Немој тако, немој ка оно мало при, него кажи у кратко и бистро шта имаш! рече фра-Брне.

Шунда одгурну брата, па ставши на његово мјесто:

— Ум крантко јен ово: мин ненћемо дан вондиш Банкоњу ум мананстир!

— Таа-ко? Ви нећете?! А ко мени заповида?

Кљако отури Шунду и стаде на његово мјесто:

— Ми ти не заповидамо, нити можемо, али крви ми Исусове (а она је прискупа!) кајаћеш се, ако га поведеш, јер ће те ово дите осрамотити и нас свију!

— Таа-ко! А ја ћу с њим натраг, ако не буде за то.

- Зло је и да пође! рече Рора.

— Докле га познаш, може учинити што се већ неће моћи исправити! вели Рдало.

— Ма све су то празне ричи, и ја не знам, шта оћете најпосли?

Жестоки Ркалина шкргутну зубима, одгурну све, пак се усићи пред фратра.

— Јево мене, да ти кажем, без завијања, најкраће и бистро. Ти одабра сина Кушмељева, да учи књигу, па да с врименом буде редовник! Ти с нама вечерас не проговори три ричи, него нас задржа, да видимо твој избор. Липо! Али ћеш чути истину, па чини, како знаш. А истина је ово: У Зврљеву до сад није било лупежа, паликуће, убојице, ни другога вражјега створа, ка што ће бити овај Бакоња!