Чмањак, Кривица и Галица учинише тако, а мати диже Шкемба, те и он ћуки стрика.

- Таа-ко! Ајте лезите! Ајте и ви, браћо!

— Би молија за једну рич! поче Чагљина, скинув капу и примакнувши се ка огњишту. Сви се Јерковићи наслагаше иза њега.

- А шта то, Јуре? пита немарно дујо, чешући се по листовима.

- Би молија, а прости ка старији и паметнији. Јево шта. Ми... онај... да речем, ми јево не желимо зла никоме, а телиш својој крви, своме брату, али... али...

— Ајде, брајо Јуре, ајде кући, жив бија! Ајте сви, и онако је већ касно! прекиде га Осињача, блиједа као крпа.

— Али... триба да кажемо, да ми нисмо кајели...

— А шта кајели? шта кајели? губо пијана! прекиде га Кушмељ, и спопаде ватраљ.

Али стаде међу њих Шунда и зашунда, дигнувши руку високо:

— Ајан! Овдин нен понмаже страншити! И мин монжемо слонмити конме ренбра! И јонш канко! Алвун-дан-данра!!!

— Шта? викну фратар запрепашћен. Да се бијете?! Прида мном?! Таа-ко!? А зашто?!

— Прије свега, реци овој магарчини, да се не загони, јер ако га сваки прстом довати, неће остати папричка од њега! вели Чагљина.

— Таа-ко!...

— А твоје ће се исто бројати, ка увик дујо, али је добро, да нас чујеш! вели Кљако.

— Таа-ко!...