— Не говори тако, дивље дите, него реци: слушаћу вас, честити оче, и бићу вашој доброти припокоран! поправи Стипан.

— Слушаћу вас, честити оче, и бићу вашој доброти припокоран! понови Бакоња, и пољуби опет стрица у руку.

— Тако, мој липи Стипане, — рече Осињача — здрављица се наносија, а тако ти твоје срићице поучи неуко дите, јер ми смо ка говеда...

— Таа-ко! Доста сад! прекиде дујо. Мали ће доћи на ћуд, ја се надам, а ако ли не дође, ја ћу с њим натраг! А сад доста и за доста! Ти му, Барице, спреми мало пртенила и што знаш, па нека иђе сутра са мном. Таа-ко! А ти ме, мали, изуј!

Осињача допаде и ижљуби обје руке дјеверу. За њом приступи Кушмељ. Обоје заводњело очима. Она се обрне ка слузи, па хтједе и њега у руку цјеливати.

— Таа-ко! — Доста, доста! рече Брне. Вриме је лећи!

Пак устаде, и нагну се пут Стипана. Стипан ухвати за рамена од мантије и повуче к себи, те фратар оста у панталам’, прслуку и голорук. Такав се чињаше много дебљи и као њеко друго чељаде.

Чагаљ, Шунда и Ркалина, шаптаху њешто живо међу собом. Чагаљ упро кажипутом у своје чело, па куцка у њ.

Осињача рече дјеци: „Ајте, пољубите руку стрицу и реците: вала, наш липи дујо!“