Осињача брзо устаде, поклони се, стави руке за појас, на поче:

— Душе ми, вра-Брне, право да ти кажем, мало је бескаран, мало је своје главе, мало је жив, живљи од друге дице, али, јопет, даде се и свитовати, има нико вриме!...

— Хм! Та-а-ко!

Чагаљ се значајно накашља, што учинише и сви његови.

— Није баш по све лош, али је мудар, мој вра-Брне, Дивице ми, мудрији у многим стварима од ћаће!..

— Та-а-ко!

Јаче кашљање међу Јерковићима.

— Од ћаће и од других, вируј ти мени, вра-Брне! Јето прикојуче дошли Личани, да купују вино. Јере тражи по једанаест виорина барило, а они нуде по девет. Тако је трајало све јутро. Најпослинак Јере тијаше да да, али му Бакоња рече: „Не дај, ћако, јере сам се ја прикра, кад су се разговарали, па сам чуја, ди говоре, да је вино по другим селима скупље од нашега, а слабије од нашега. Још рекоше, да би се у наше могло усути трећи дија воде!“

— Тааа-ако, таа-ко, тако! Ану, амо, оди амо, од’, од’, од’! рече фратар.

Бакоња пољуби стрица у руку.

— Па шта мислиш, а? Оћеш ли галијотати, ако те поведем у манастир, а?

- Ја ћу те слушати и бићу добар! одговори Бакоња, гледајући стрица отворено у очи.