Јерковићи разумјеше сад, да је близу час, у коме ће се излећи оно, око чега се све обртало, те умукоше, и погледаше Чагљину, а он скупио прстима мрске на челу, као да прибере мисли.

Ови очекиваху, ко ће први проговорити и како ће.

Први пробесједи слуга Стипан:

— Људи Божји, ала сте дивљи! тај ваш дуван смрди, вире ми, ка куга, и штипље за очи, те ће трибати растворити врата и баџу, пошто изађете! Људи Божји, ала сте дивљи!

На то се узмигољише, али мудри Чагљина одмах поврне:

—- А да шта смо, него дивљи! Ми смо, болан, ка звирад!

Па угаси лулу, што и други с мјеста учинише.

— Па онда још ништо, — настави Стипан. Ми смо пошли из манастира у подне, па је, богме, дујо уморан и он би лега, а ви засили...

На то сви једанак поустајаше.

Фратар гледну на свој часовник и махну пут њих руком, али како у тај мах разјапи уста, од зијехања, застадоше сви.

— Останите... јо... ш ма.... а... ло, још мало!

Посједаше опет.

— Та-а-ко! А како је сад ов... ов..? - И опет му зијехање прекиде ријеч, али сви разумјеше шта пита, јер је гледао Бакоњу.