Бесједник нагну бардаком. А као да ни у томе послу не бјеше пошљедњи, јер му јабучица скакаше кроза дугачко грло, од котлаца до подбратка. Пошто предуши, хукну, и додаде суд брату Шунди.

— Ун здрављен вран! Донбро донша! напи Шунда, пак одапе ништа слабије од старијега брата и додаде суд рођаку Ркалини Зубацу.

А Ркалина, након добријех десет гутљаја, додаде суд Осињачи, јер бјеше већ празан.

— Е, овога још није било! рећи ће Кушмељ тихо, како су га најближи могли чути. „Облапорне губе, дочепале се муктиша, па нагињу ко ће боље: кљу-ка, кљу-ка, кљу-ка! Ка да мени с неба пада! Еј! еј!...“

У то се врати слуга носећи наручје сијена, којим напуни најбољи кревет. Бјеше их у кући свега три, отесанијех сјекиром од буковине, као што су обично по далматинским селима. Поврх сијена, слуга прострије чисте плахте, које извади из бисага, а сврх тога метну покриваче.

За њим бијаше уљегао Бакоња, па се раскорачио пред прагом, гледајући косо стричеве и рођаке.

Осињача је њешто шаптала с мужем, пак напуни други бардак, којијем се обредише: Рдало, Кљако и Рора. Па онда трећи, којим завршише момчад Кркоте и Зубаци.

Стипан припали цигару фратру па се поизмаче.