честитос, богољубнос, скрушенос, крипос, липос, милос, душевнос, радос, понизнос, у теби су ка у врићи! А по том и по том, наш драги и благословени, славни, вирни и мирни, ка што си носија, посија, просија, разносија, долика до воде, горика до брда, дакле, у глави чујеш, а у ушима видиш, а под петама је лако ономе ко је обувен, а у души ко је крижом умијен, дакле, нека се личи кога боли овом светом свром, ка ти вра-Брне, ка и они наши сви прошли дуовници! Дакле: алвундандара, живија наш дични вра-Брне!

— Живија! узвикнуше Јерковићи.

— Ко ће напити ка он! вели Ркалина, машући главом.

— Нико ка он!

— Виру му његову, да је учија, каква би то глава била!

— Ја сам му мало коју рич разумија!

— А ја баш ништа!

И сви се дивише томе говору, који не разумјеше, — јер по жупама светог Фране, кад се напија учену човјеку, или кад се у каквој претежнијој прилици говори пред ученијем људима, треба говорити, да други не разумију. А Чагљина бијаше прави вјештак у томе, такав вјештак, да он сам није разумијевао, шта је говорио. Он је тако дваш триш, бесједио у манастиру, а њеколико пута у граду приликом опћинских избора, и увијек бјеше потресен највише он, па сви они, који би га најмање разумјели.