— Стипане, намири коња! То је најглавније. За тим се побрини за моју ложницу одма!

Момак изађе, а за њим и Бакоња.

Чагљина се накашља, онако, како се чини, кад се хоће да привуче чија пажња. А кад то не поможе, он зовну:

— О, вра-Брне!

Фратар диже главу.

Брат му тад започе:

- У здравље ваше миле добродошлости, ка шта је у вике било наше драге добропрошлости, јер она увик наше жеље и нашу душу ислиђује, јер она оди и броди међу нама гришнима, баш ка мудрост међу воловима, да нас проведри и просвитли, ружа наша, ка свића кроза дим од тамјана! По том, да ти буде у свру, прид Богом, прид царом, прид бискупом, провинцијалом, гвардијаном, народом и на ономе свиту за живот, а на овоме за душу! По томе, ка шта си се стега светим конопом, да стегнеш бољитак, зачетак, вировање и стрпљење и свако благословљење; јер душа не уми ди су дви, јер на крају виси покајање и мољење; а свра је велика, да ти, ружо наша, будеш доша ка вист благовист од диве Марије, од Исуса слаткога, од Јозефа праведнога! По том, како је Исус сакрушија богољубну змију, тако је у своја грка јуста метнуја киту цвића, а проклети сотона просуја отров! Ка што су вридни били сви паши мисници, двадесет и три до тебе, тако ће и након тебе! А ти, писме пиваш и молитве диваниш. Ка Бог што све зна, — јер мудрос,