— А је ли чему? прекиде Осињача, питајући фратра.

— Вире ми, није лоше! одговори Стипан па поче љуштити јаја.

— Таа-а-ко! А оћеш ли дати браћи да сквасе грла?... Јесте ли вечерали, људи?

— Јесмо, јесмо!

— Таа-а-ко! Па дај да пију!

— Вала! вала!

Кушмељ узе бардак испред дјеце, па крену пут бачве, али га Ркалина устави.

— Нећемо да мишаш с тим комињаком!

Аја!

— Нама комињака и код куће притиче! викну Чагљима.

— Не, не, заграјаше сви.

Кушмељу би као да га пчела упече уврх носа, те одиже образе и брке, а зубе искези, па им вели:

— Ма, људи, шта ће вам цило вино. Овди нема ни дви чаше дропињака!

— Има, крижа ми, готово пун бардак! рећи ће њеки Зубатац, наднијевши се.

Сви прснуше у смијех.

Осињача истрже мужу суд из руке, преручи комињак, па оде к бачви. Сви повукоше душу у се, те се чуло, како млаз шиче. „Бра-Наћвар“ у толико извадио њеки лист, па стаде читати.

Чагљима примивши од снахе пун бардак, устаде и скиде капу.

Сви поустајаше и поскидаше капе.

Фратар, не дижући главе, рече: