До мало отворише се врата и уђе гомила Јерковића.

Први уђоше: Чагљина и Шунда. За њима Кљако и Рдало, са двојицом својих момака. Па онда пет Кркотића: Ркалина и Рора са своја три сина.

Један за другим сваки назва: „ваљен Исус!“ и сваки пољуби фратра у руку, па посједаше.

— Како, Јуре? Како, Баре? Како, Шимета? Како, Вице?.. Како сви? пита фра-Брне.

— Вала Богу и Дивици, са здрављем смо добро, а мучимо се како можемо, одговори Чагљина у име свију.

— Тако! рече фратар и настави јести.

Братственици извадише луле с кратким камишићима, те закурњавише.

Пошто се нагледаше „вра-Наћвара“ (то је био надимак Брнин) погледи им се стекоше врху огњишта, гдје вишаше њеколико бутина овнујских и свињских поребрина. Једно момче Кркотића, гледајући то, шапну најближем: „Гледај, молим те, блага Божјег у губавога Кушмеља!“ — „Еј, да није кров поплочан, или бар да је шира баџа!“ одговори онај уздахнувши.

Пошто она тројица поједоше рибу, домаћин дохвати с полице један земљани врч, духну у њ, и нагло одмахну главом, јер милиони зрнаца прашине излетјеше из њега. Бакоња приђе ка оцу са воштаницом те обојица отидоше ка бачвама, које бјеху иза разбоја. Свијећа се угасн, те Кушмељ рече: