Чмањка, Шкемба, Криву и Галицу, да пољубе коноп стричев.

Стипан извуче из бисага једну гуку, завијену у хартију, коју одмота. Бјеху три печене пастрмке. За тијем, извади десетак јаја, један сирац, пријесну погачу, виљушку, нож и чашу.

Кушмељ, чешкајући се једнако по глави, биће мислио: „Лако је тако постити!“

— Оди, Јеролиме, сиди, вели фра-Брне.

— Ма, ја... онај.... као... — поче се нећкати.

— Оди, оди! Сиди и ти, Стипане, с намикаре.

И сва тројица сложише. На пољу се надимаше вјетар на махове, те трескаше вратницама. Торни пас Кушмељев вијаше у наслону. Осињача је шаптала с дјецом, а Бакоња заборавио на јело, па зинуо пут стрица.

Бакоња је мислио, како је лијепо бити фратром! Како је лијепо јахати добра коља, водити уза се сејиза, носити чисто рубље, спавати на меку, у сувоти и топлини, јести меса и рибе, пити вина и кафе сваког боговјетног дана! Како ли је лијепо да те свуда народ поздравља! Из далека људи скидају капе, а жене се клањају! Ко ти се примакне, љуби ти руку и коноп око појаса!... Бакоња дубоко уздахну.

— Шта ти је? Зашто не идеш? запита га мати.

Бакоња одмахну главом.