— Па како? како? пита дујо.

— Вала Богу и присветој Дивици, није зла! Јето, глади није, а болести није, па се животари, вели кнез Кушмељ.

— Деде, невисто, метни мало сукна на столицу! рече фра-Брне.

Осињача прострије „кличано“ ракно.

— Та-ко! рече фратар. Сад ми изуј чизме и метни ми кладу под ноге, тако. Е, сад запали свићу!

У свакој католичкој кући налази се по једна воштаница, освећена на Сретење (на Канделору), а чува се у кући, за употребу самртницима. Осињача се прекрсти и прошапута: опрости, Боже и мајко Канделорице! па запали свијећу и усади је у чашу жита.

Брне наслонио плећа на повију од троножне столице, преплео прсте на трбуху и обрће палац око палца.

Сејиз унесе бисаге, а Бакоња седло.

— Не знам шта ћу! рече Кушмељ чешкајући се но глави. Хоћеш ли да закољем једну кокошицу?

- Бог с тобом! одговори фратар. Јеси ли при себи? Није ли данас петак... Не мисли ти за вечеру... Камо вам остала дица?

- Сраме се, па се сакрила иза таре, вели домаћица.

- Ајде вечерајте, живи били! Стипане, дај да се и ми заложимо. И ти ћеш са мном вечерати, Јеролиме.

Домаћица метну своју здјелу на тле, а трпезицу донесе пред дјевера, па онда доведе: