III. ИЗБОР.

Бјеше у почетку јесени. Једнога раднога дана одмах по сунчаном смирају, Кушмељ и његови окупили се око трпезине, на којој се димљаше пура у дрвеној здјели. Сјевер је јако дувао. Прије но што ће сјести да једу, зачатише сви једногрлице „оче наш“ и баш изрекли „приђи краљевство твоје,“ кад ли Бакоњино танко ухо, кроза сву вјетрену хупу, чу коњски бахат, те потече к вратима, пак викну:

— Фра-Брне!!

Кушмељ и Осињача истрчаше у авлију и видјеше — прво што видјеше, бјеше најдебљи дио фратров, јер кулаш обрнуо сапи вратима, а фратар се повио на кулашу, па с натегом извлачи десну ногу из узенђије. Сејиз, њеко црномањасто момче, одјевено по котарску, са читом кубура за пашњачом, држаше коња за узду. Кушмељ допаде, извуче братову ногу, па обухватив га око широког струка, поможе му да сиђе. Па онда се браћа пољубише у сумит два пута. Осињача цјелива дјевера у руку, а Бакоња принесе к уснама коноп, којим се опасују фрањевци.

Фра-Брне, бјеше свом главом мањи од брата, али кад би Кушмељ обријао брке, па му се надули образи, шија, трбух, и — сапи, био би исти фра-Врне.

- Бижмо у кућу, е помете! рече духовник, па дода с прага: ваљен Исус!

— Вазда Исус и Марија! прихватише Кушмељ и Осињача. Она збуњена стаде се мувати по кући не знајући шта ће.