само што никад не рече грке ријечи, но га је заклањала у свакој прилици, и онда, кад је његово галијотство било и сувише очито. Колико и колико пута Кушмељу преври, па скочи да истуче „несритно дите“, а Осињача се онда накостријеши пут мужа, баш као квочка бранећи пилад. А рекосмо попријед, да се силни кнез Кушмељ бојао жољаве Осињаче! Ђаво нека разумије, како је то могло бити, али ви ћете разумјети, да је маломе с тога лако било раскорачити се и слушати подругљиво очине пријекоре...

Послије Бакоње, најмилији бјеше матери подјевојчар Шкембо (или Роко), дјетенце од четири године. Пошто би се Кушмељ исплакао, узела би она Шкемба преда се, па му почни овако тепати:

— Ево, ко ће бити наш редовник, наш бискуп, наша круна!.... Је ли да оцес, мој копицане (копрцане)? Ја шам маји, маји, маји, маји, па цу бити вики, вики, вики, па цу бити бикуп, бикуп, бикуп! Дусо материна, сице материно, дико наша!.... — Па онда: цмок! цмок! цмок! ижљуби га и љуљушкај, докле не заспи...

— Бог ће све на добро управити! рекао би најпослије кнез, након дугог размишљања.

— А да ко него Бог! прихватила би зијехајући Осињача, па би сви легли.

Тако је за дуго трајало под кровом најстаријег Брзокуса, а тако хоћаше трајати још, да се не догоди њешто.