Рекавши то, Кушмељ би обично бризнуо у план, а Бакоњи ни бригеша за то, но би се раскорачио и гледао мало подругљиво »ћаћу.«

Иве, или Бакоња, „второрођени“ син Кушмељев, бијаше од дванаест година колико друго напредно дијете од петнаест, румен и збојит, живолазан, весео и готов увијек на „галијотство.“ Он је одметао каменом и старијима од себе, одскакао и у трци утјецао свијем својим врсницима, могао се попети на дрво као вјеверица, могао је узјахати гола коња, а имао је срца да се побије и с којим бркоњом. У цијелом Зврљеву не бијаше дјетета, које не би имало биљеге од Бакоњине руке, али и његово тијело бјеше пуно можуља, ама се никад не утече оцу, да га он брани, него се светио сам, колико је могао, и трпио јуначки. А највише га одликоваше од друге дјеце његова тврда воља; што би наумио, то би и учинио, па му стотину сметња на путу било; што би хотио затајати, не би одао, па да га на муке мећеш. По њекад би засуо ријечима, а по гдјекад постао би мучаљив, као станац камен.

То је све чудновато, али је чудноватије, што је Бакоњу Осињача више љубила но и Кушмеља и Чмањка и двије кћери Галицу и Криву. Не ћаше дати прст један његов за које од њих, а прегорјети ћаше све скупа за његову лијепу главу. Планула би, кад би и мало што скривиле цурице, искалила би се на свима у кући, кад бијаше љута, а Бакоњи не