прати пишице стрица, кад дигод на коњу пође, а камо ли да буде свуда скоком, куда редовници оком, ка шта је, боме, ред најмлађем дијаку! Аја, брате! А и да није свега тога, него да га пуште да ластвује, па да само књигу учи, зар би ово теле божје икад књигу научило? Ма на кога си се уврта, не било те!....

Послије тијех ријечи настао би тајац, и сви би се погледи стекли на Чмањка, а он би оборио главицу, знајући лијепо, да је крив, што дође на свијет слабуњав и „бедуаст“...

Томе дјетету, право име бјеше: -Јозица. Материно питање: „на кога се увргао,“ имало је заиста смисла. Јозици је било већ тринаест година, а глава му не бјеше већа од добре крушке, а према глави све остало тијело, и трбух му утонуо при ртењачи, — еле, шака јада, сашта га и прозваше Чмањком...

За тијем би Кушмељ, уздахнувши најприје што дубље може, пробесједио овако:

— Бакоња, Бакоња, несритно дите! Ти би све мога, што Чмањак не може, мога и тер како, да те враг није обрнуја на своју!... Бакоња, врат сломија, оћеш ли се икад оканити галијотства, оћеш ли се икад памети дозвати?.... Бакоња, гром те убија! Ти ћеш зло свршити, на вишалима ћеш свршити, ка нико твој! Ти си приличнији за ајдука, него ли за редовника, ти ка да си по сто пута од ришћанске крви!.... Несритно дите! Несритно дите! Убија те гром!...