власт Кушмеља кнезом у Зврљеву. А Зврљевљани у тој прилици рекоше: „Лако је оному бити светац, коме је Бог отац!“ Бива: „Фра-Брне је Бог, пак ти је лако, Кушмељу!“

А и јест фратар Кушмеља љубио мимо браћу и мимо све рођаке, љубио га је „као крух вино.“ Само да знате, колико је пута с њим јео, баш с њим за једнијем столом и у манастиру и по жупама! С њим је и путовао. Два пута идоше заједно чак до Задра! Он га је од дуга ослободио, он му је кров поплочао, он стоку купио, његова га је препорука дигла на кнештво, итд.

Чагаљ, Шунда, Кљако, Рдало, Ркалина, Рора и сви остали изданци светога коријена не завиђаху Кушмељу толико ни једено јело, ни путовани пут, ни одужени дуг, ни покривени кров, ни запаћену стоку, ни стечено кнештво, све му то не завиђаху толико, колико њешто, чему се Кушмељ надао.

А Кушмељ и Осињача зебли су у срцу, да им се надање неће обистинити. О томе су сваког вечера говорили, а увијек једно те једно. Не само што сваке боговјетне ноћи понављаху исте мисли, него понављаху исти истовјетни низ ријечи, тако да им дјеца научише на памет те разговоре, баш као какве молитве.

По вечери жена би започела:

— Чмањак није за то! Аја, брате, аја, аја, аја! Овако слаб и бедуаст, нити би умија стрицу чизме очистити, нити би мога воде допити, ни камару помести, а камо ли да се диже у зору да звони Здраву Марију, а камо ли да