А кад би љетина издала, богме, и онда се њекако долазило крају. Осињача би ткала по вас дан и по сву ноћ, магарци, натоварени дрвима и за њима Кушмељ, касаху чешће пут варошице, а, што је најглавније у таквој невољи, и Кушмељ и Осињача и Кушмељићи стегли би се у појасу. Душа ваља, у злој години фра-Брне је помагао највише старијега брата, поњешто и ону двојицу. То је дујо чинио као добар човјек, али томе бјеше и један крупан узрок, - није вајде крити. Рекосмо попријед, да су Јерковићи маличак прихватљиви, а глад је глад, а људи су људи, па ето фратру бруке готове, ако не претече зло!

Сад да пријеђемо на оно, што је претежније.

Кушмељ као да бјеше и најпоштенији међу својим земљацима. Велимо: „као да бјеше,“ јер не знамо поуздано. Он се клео, да никад никоме није ништа украо, осим стричевима двије козе, и то прије но што се оженио, и то по наговору покојног стрица Јурете; али су се и Зврљевљани клели, да он има на души бар тридесет грла, што ситне, што крупне стоке, и још многе манастирске ствари. Сад, ко би у том могао право пресудити? Одиста се претјеривало и с једне и с друге стране. Тако је канда и царска власт мислила, те пребивши на полак и узевши на ум, да кад је човјек из Зврљева, а није прихватио више од петнаест глава животиње, да тај човјек није прешао из граница честитости, те да може бити народнијем главаром. И постави