је вриједио знати, колико треба да човјек има, па да буде најбогатији у Зврљеву, чујте, шта је било његово.

Од непокретнијех добара Кушмељ имадијаше: кућу под плочом, петнаест лаката дугу; уз кућу наслон; под кућом врт и десетак дана грохота, као што је сва земља у Зврљеву; под бријегом, око петнаест мотика винограда и њешто загајене ограде.

Од кретног иметка имао је: жену Осињачу, три сина, двије кћери, двије краве, двадесеторо вуњачи, двоје магаради и свињу за посјек.

У родној години Кушмељ се могаше исхранити својим житом до Божића, а од тада до Петрова-дне, намириваше кутње потребе, продавши вино, ако је и оно родило, продавши вуну и смок, продајући воће кад му је доба, и дрва преко све године у граду. Уз то, Осињача је ткала по вас дан, а њезино је ткање било на цијени.

Ето тако се у кући Кушмељевој састајао крај с крајем, у родној години. До душе њихове потребе не бијаху превелике. Нека је свагда пуре изобила, свечаником по мало мрса и по мало комињака, да се залије сухи залогај; нека је мркадине, да се тијело покрије, — па доста! По томе можете судити, како су животарили Чагаљ и Шунда, а како и сви остали Јерковићи. Али сиромаштина није срамота никоме, а најмање светој лози!...

А кад би љетина издала?