— Не бих хтео да га узнемиравам — примети Врбавац као за себе.

Не говорећи ни речи, Растислав узе капу, поклони се Врбавцу хладно и учтиво и пође. На начелников поклон одговори му тихо — „збогом“ и изађе.

Врбавац га испрати дугим, значајним погледом, тако, да и начелнику паде у очи, да је између ове двојице било нешто.

— Заповеда ли што г. намесник? — упита начелник услужно, после кратка ћутања.

- Има ли ко поуздан који би могао однети кнезу једно писмо?

— Ако је по вољи... могу ја отићи!

— О, молим — рече Врбавац, који већ беше почео писати.

ГЛАВА X.

Стручно мишљење

Било је већ два часа по поноћи, а пуковник Врбавац још је седео за својим писаћим столом.

Сад, кад га ми ту затичемо, он нити чита, нити пише, већ седи мирно, заваљен у столицу.

Ноге испружио, прса истурио, руке прекрстио на прсима, а загледао се у једну тачку на зиду, на тако седи и мисли.