неких виших војених лица. Тиме се наноси руга целој балканској војсци.

- Из ваше околине, г. пуковниче, шире се гласови да је кнез наклоњен падавици, да има махну у срцу и да може на пречац умрети.

- Ви, г. Растиславе, новцем из државне касе плаћате којекаква шкрабала европска да пишу о вама читаве књиге, да вас преузносе као највећег и јединог пријатеља кнежева, а да све друге људе пањкају.

- Ви пуштате да се државним новцем, г. пуковниче, плаћа израђивање ваших рођених слика, и старате се да на место кнежеве слике свуда дође ваша.

- Г. Растиславе, пазите куда сте ударили! Куда год задрете, памтите, да ћете мене наћи на путу!

— Г. пуковниче, пазите шта радите, јер што год урадите, прати вас моје буду око.

Овим узајамним уједањем обојица бејаху пали у крајње огорчење...

— Али ја ћу ископати то око, г. Растиславе, што се као ухода завлачи чак у туђе породице.

— Пазите, г. пуковниче, да копајући очи овој земљи не ископате своје рођене...

У тај мах на вратима се зачу куцање. Уђе начелник мин. спољ. послова.

— Њ. Височанство јако жали што данас не може доћи на састав Светли књаз је нешто