да су својим очима видели, како кнез на поздраве одговара салутирањем.

Кола уђоше у кнежев дворац.

Кроз гомилу пронесе се глас, како ће кнез сад изаћи на балкон, да благодари свету за изразе саучешћа. До по ноћи чекала је гомила тај свечани тренутак, и кад га никако не би, она се поче разилазити.

Улице су биле све поседнуте стражама, по граду су крстариле коњичке патроле. Те се ноћи у Звониграду мало спавало.

„Мртав... Жив... Жив... Мртав...“ у томе је прошла цела ноћ.

У јутру освану прокламација. Она је објаснила бар најнужније:

„Најгрознијим и најподлијим убиством, Балканија је данас лишена свога прељубезног владаоца. Остављајући праведној признателности свију наши саотечественика да оцене превелики губитак, који је Балканију овим несрећним случајем постигао, долеподписани испуњавају једну тужну дужност примајући у своје руке, на основу земаљски закона, власт привремени намесника књажевскога достојанства и обзнањујући то свима властима и целом народу....“

Даље се у прокламацији говори, како је „у садањем тешком магновењу прва потреба да се јавни поредак и обшта безбедност одржи....“