Врбавац опет узе ходати.

— За то мени кнез говори ономад оне загонетне речи! За то ја опажам где ме баба од неко доба онако чудно погледа. Међер се то нашли пријатељи који се труде да унесу неповерење и интриге у сам породични круг. И то све иде под фирмом оданости и привржености! Какве језуите! — кресну Врбавац!

— Заиста, заиста! — примети Растислав.

Врбавац је продужавао:

— Међер византизам још није празна реч. Какав паклени план! Прво га усамити, одвојити га од свију, пробудити у њему неповерење спрам свију и свакога, наговорити га да разагна од себе све искрене пријатеље и искусне људе, који му могу бити истинска потпора, па кад остане усамљен, неопитан, невешт — онда ће већ ићи лако! Какав паклени план! — понови Врбавац.

— Кажем ја да ви сами најбоље можете објаснити целу ствар! — примети Растислав подругљиво.

— Али неће ствар ићи баш тако лако, како се замишља — рече Врбавац. — У историји нема понављања. Јеленик је могао само једном успети... У осталом, узмите се на ум, г. Растиславе. Ви сте ударили сувише уским путањама; бој се да ћете се наћи једног дана у ћорсокаку, из кога више нема изласка!