околине ниче ширење гласова који представљају кнеза у ружној светлости...

Врбавац се грохотом насмеја. Смех је био усиљен.

— Ха, ха; ха! Како мој колега све то тако лепо зна. Као да из књиге чита! Прави министар полиције. Ко не би рекао да сте ви министар полиције, само кад вас чује како ви то тачно знате и за најмање истраге по Србији, и шта је где ухваћено, и шта је ко на испиту рекао, и све! Заиста карактеристично!

— Тиче ме се, па треба да знам. Судба младога кнеза и мени је поверена. Ја не могу бити равнодушан спрам ствари, које тако дубоко засецају у целу будућност његову, а преко њега у будућност ове земље. Према томе не само што није никакво чудо што ја то знам, на против, било би чудно па и грешно да ја то не знам — примети Растислав.

— Да, да, разумем, — настави Врбавац подругљиво, то је све из превелике љубави спрам кнеза.... Разумем! После оваких разговора ваших све знам и све разумем. Разумем сад откуд о мени раструбљени свакојаки ружни гласови. Сад разумем откуда и шпијуни по мојој кући. Све разумем!

— Наравно да разумете. Ви један и можете ствар разумети тек како ваља — примети Растислав.