— Да, кажу, да човек најбоље примере износи кад сам себе узме за пример — рече Врбовац и продужи опет ходати, а беше за тренутак застао.

— Разговор потпуно достојан намесника! — рече Растислав презриво и још се више увуче у фотељ у коме је седео.

Врбавац је при ходању обично гледао у земљу, пред ноге. Кад Растислав ово рече, он диже главу, погледа га и гледао га је дуго.

— Збиља, г. Растиславе, рече пуковник окренув се према Растиславу, шта ви имате против мене од неко доба; шта сам вам ја натрунио?

Растислав се чисто прену; он се на фотељи попридиже.

— Ја против вас?! Ко вам је то рекао да ја имам што против вас? рече Растислав и упре очи у пуковника, очекујући шта ће овај одговорити.

— Зар и ту још треба да ми ко што каже. Ту дела говоре, г. Растиславе; говоре ваши поступци.

— Радо бих их чуо — рече Растислав мирно. Он у почетку беше пренуо; изгледало је као да га дирају речи пуковника. После се опет утиша; опет заузе свој миран, хладан положај и рече.