Растислав га испрати подругљивим осмејком и климањем главе.

Наста мала почивка; Врбавац је ходао, само се чула шкрипа његових ципела.

Растислав седе у велику наслоњачу, чисто се увуче у њу и замисли се.

— То бар нисам никад могао мислити — поче Врбавац после подужег ћутања. — Да саме власти подмећу људима шпијуне у кућу, то јамачно данас нигде нема!.. То је ваљда само наша балканиска брука! И то коме подмећу шпијуне! Коме!...

Растислав је ћутао. После првог сукоба, који се изродио око ничега, управо око једног најобичнијег питања — он је држао да може сматрати као да се овај Врбавчев говор њега ништа и не тиче.

Али баш то ћутање било је мучно пуковнику и он је хтео да га прекине.

Кушао је још у два три маха да онако узгред изазове Растислава на разговор, но кад овај никако не хтеде, пуковник се обрати с питањем право њему:

— Ја сам војник, ја нисам дипломата — а код нас војника, што на уму то на друму. У дипломацији, веле, са свим је друкчије. Ту кажу много је што шта слободно. Ту је дозвољено и оно што се у обичним животу сматра као ружно