Растислав примети мирно: — А каква је нужда вама да држите шпијуне у својој кући. Бар један намесник не мора то чинити.

Врбавац беше пошао даље после својих последњих речи, но на овај говор Растислављев он се нагло врати.

- Шта? — шта велите? Камо рекосте?

Он у томе стиже пред Растислава и испрси се пред њим.

— Како рекосте? „намесник не мора да трпи шпијуне“ — рече он, пун гнева.

— Да! не мора — одговори Растислав мирно.

Врбавац се већ црвенио као рак од једа. Он се унесе у очи Растиславу.

- Не мора! — рече он с особитим нагласком, па се онда загледа право у очи Растиславу.

Растислав прими и издржа овај поглед. Њине се очи нађоше, њини се погледи сукобише. Шта је само у том једном погледу могао прочитати један о другом! У том тренутку та два супарника изгледали су као два вечно непомирљива непријатеља, као два духа мржње, који су се мрзели од искони и који ће се мрзети до века. Поглед Врбавчев био је пун гнева, поглед Растислављев пун хладна презирања.

— О.. о.. о..! — рече Врбавац кивно, и јурну даље као човек, који је једва задржао у себи тешку погрду, која му у мало не слете с језика.