Растислав је стајао пред великим огледалом и прелиставао некаку француску књигу, што је ту лежала на огледалском сточићу. Врбавац је ходао. Један брк му се непрестано подизао у вис, крај горње усне час по час грчио се — знак да је био веома срдит. Растислав је изгледао веома миран. Кад Врбавац прође поред њега и оде даље, Растислав баци поглед у огледало, у коме се виде широка леђа пуковникова како замичу даље. Погледа и себи у лице и нађе га мирно и хладно.

— То већ прелази сваку меру; то се претвара у читаву инквизицију — рече пуковник Врбавац срдито, баш у онај мах кад пролазаше поред Растислава.

Растислав је ћутао.

— Да човек не може бити миран ни у својој рођеној кући! И ту надзор, и ту шпијунажа — додаде Врбавац.

Растиславу прелете облачак преко чела, он одгурну књигу и окрете се унутра у собу.

— А ко вас то шпијунише, г. пуковниче — упита он хладно.

Пуковник стаде, окрете се Растиславу.

— Ко? — викну он — ко? шпијуни; г. Растиславе... јес, шпијуни.... Људи које је бог створио да буду шпијуни!

Пуковник се поче све више и више црвенети у лицу.