С почетка је све било нејасно; ништа се није знало утврдо, па чак ни то, да ли је кнез доиста убијен.

Ствар се разјашњавала тек поступно.

Прво дође некакав воскар, који се случајно десио у Јеленику, и донесе глас, да је кнез доиста погинуо; да је с њим пало још неколико његових рођака, да се све то догодило у једном густом шумарку, куда је кнез био изашао у шетњу, да су убице побегле, и још се не зна ко су.

Било је још и ваздан других причања, нагађања и свакојаких казивања, често потпуно супротних, по некад и потпуно бесмислених.

Било је већ 9 часова у вече, а улице су још биле пуне света. Особито пред дворцем кнежевим беше се скупила огромна гомила, јер се беше разнео глас, да за кратко време долази кнез, мртав или жив, пошто је јако било утврђено и то мњење, да је кнез само рањен.

И доиста, око 10 часова у вече, појавише се друмом из Јеленика кнежева кола, за њима су ишла још двоја кола, а око њих било је неколико коњаника. У кнежевим колима видла су се два човека, обојица седе. У једноме свет познаде кнежева ађутанта. О другоме се мислило да је сам кнез. Свет га поздрави бурним усклицима, а многи су после уверавали свим на свету,