пријатељи, али све док није постао намесним, Растислав је некако вазда био млађи пријатељ. Али тек што су обојица сели на намесничке столице супарништво се почело јављати.

Но у почетку намесништва опште стање било је толико ровито да се ни један од њих није смео усудити да га још више слаби и колеба својим међусобним завадама. Осећали су да још један другом требају и трпели су се.

Али потмуло трвење већ се отпочело, а овда онда сенула би и по која варница од заваде.

Ђенерал је своју снагу црпео у војсци; он је брижљиво неговао добре односе с официрима, и старао се да се на војску увек може са поуздањем ослонити. Он је дакле радио као војник. С тога је у свом држању био и одсуднији.

Растислав је тражио снагу на другом месту.

С једне стране он се савијао око кнез и старао се да њега увек има за се. Што је кнез бивао све старији и Растиславу је постајала све лакше, да на млада кнеза дејствује, да га расположи за се и да му покаже своје искрено пријатељство, будећи у њему, мало по мало, сазнање о опасности, која му прети од Врбавца, а будећи тиме и осећај неповерења спрам њега.

И ако је Врбавац по жени био рођак младом кнезу, Растислав је ипак успео да наклоност кнежеву за се задобије.