Ваља му признати — он је доиста имао тврдо уверење да би био бољи владалац од малолетног кнеза Мутимира. С тога је сматрао да има право да га „уклони“ — онако исто, као што су Мутимирови претци уклањали оне који су њима сметали.

Ето такав је био Врбавац, други намесник малолетна кнеза Мутимира.

Како да се дочепа престола? — то је била непрекидна тема његових сањања.

После дугих премишљања, припрема, планирања, ствар је већ била сазрела у души његовој. Прво је мислио, после је на јави сањао, најпосле сви ти снови постали су били живе утворе, које га гоне и дању и ноћу, једнако га прате и једнако му вичу: „Свршуј! Свршуј!“

Као приспели порођај, који у најкраћем року треба да се изврши, као узрео чир, што за који дан треба да пукне, Врбавац је носио у души набубрео и дозрео злочин, који ја имао да се изврши у најкраћем року и да створи Балканији нову династију.

Ето таква су била два намесника младога кнеза Мутимира. Обојица властољубиви; обојица саможиви, а један с другим у завади.

Врбавац се већ био почео машати круне.