светлошћу. Круна и престо — то је било његово сунце. Све је друго за њега био мрак. Боловао је од наступа властољубља.

Да је био мајстор био би вечити устабаша, који вечито пљачка еснавску касу. Да је отишао у калуђере био би први владика и највећи језуита. Да се одао обичној крађи, био би чувен хајдучки арамбаша. Да је био лепа женска, био би каква чувена балканиска Помпадура. Али он је био војник, и за то је био Наполеон, али не први, но трећи.

Наполеон трећи био му је узор, на њега се угледао, од њега је препочињао.

Имао је душу на којој злочин ниче тако природно, као што природно ничу печурке на ђубревитој земљи. Само што код њега појмови о злочину нису били као код обичних људи. Поштено, непоштено; морално, неморално; узвишено, ниско — за њега су то били само разнолики изрази за ствари које су подједнако добре, кад је свака на свом месту и кад се свака на време употреби. Као што има људи који не верују ни у анђела, ни у ђавола и не сматрају то као неко зло и грех, напротив још се поносе тиме и држе за глупане оне који верују у анђеле и ђаволе, тако исто и он није веровао у поштење и непоштење, у зло и добро, у морално и неморално. Као што постоје изрази бело, црно, црвено, зелено, тако исто постоје