не може бити места кнежевој наложници; осуђена на вечито удовање, јер ко ће се оженити кнежевом милосницом.

И ова жена, која је имала толико лепе памети, да је често кнезу давала најкорисније и најмудрије савете, осећала је сад, да у питању своје рођене љубави није имала ни драма памети, и да се поводила само по срцу.

— Ох, ала смо ти ми женске јадна и беспомоћна створења кад љубимо. Јес, Бог је проклео жену, кад јој је метнуо срце у груди и рекао јој: „жено ти ћеш љубити.“

Таква се мисао врзла по Лепшиној болној глави. До синоћ најсрећнија, она се сада осећала на дну мрачне, страховите провалије без изласка.

Под њом су дрктале ноге, вреле сузе квасиле су мараму, пребачену преко лица, а ова је јадна жена убрзаним корацима хитала преко звониградских улица, и незнајући још посигурно, да под појасом већ носи плод своје грешне љубави.