да га никад јаче није волела. Хтела је да бежи из ове собе, за коју су биле везане толике слатке успомене, а опет је нешто неодољиво вукло да ту остане, и она је остала до пред зору. До два часа по поноћи сипали су прекори; после је срџбу заменио тихи плач. Плакали су обоје; зора их је затекла изнурене, измучене исплакане, а једно другом у наручју....

Кад је забелио дан, Лепша скочи да иде, пре тога она је у оваким приликама увек одлазила колима; сад то одби и рече да јој је пријатније да иде пешке.

Огрнут у плашт, кнез је испратило капиџика.

Лепша изађе на улицу. Било је ведро, свеже, прилично хладно пролетње јутро. Улице су биле пусте, из даљине чуо се само жагор једне гомиле радника, која је хитала на посао. Избуђени врапци цвркутали су на крову, очекујући први сунчеви зрачак.

Лепша набаци добро мараму на главу и пође брзим кораком. Она никад није мислила да буде кнегиња, нити је сањала о улогама Помпадуре, али никад, никад није помишљала ни то, да ће се њена љубав с кнезом овако жалосно свршити.

С препуклим срцем, с дубоком раном у грудима, ова је жена хитала преко звониградске улице. Она се осећала сама, напуштена, несретна, за навек изгубљена, одсечена од друштва, у коме