Вар сам ја икада од тебе тражила да се не жениш, да останем вечно са мном? Ни сам ли баш ја спречила и пресекла твој корак, који је једини био у стању да те за увек привежем за ме. Ни сам ли ја одбила твоју понуду да бегамо? Ни сам ли ја одсудно одбила твоју другу понуду, да се тајно венчамо? зар то с моје стране нису биле жртве? Али ја сам те волела и вољно сам их приносила, мислила сам на твоју круну, и радила само у твом интересу, заборављајући потпуно на себе. А за све то тражила сам само једино: — твоју искреност, твоје поверење — да да ми кажеш кад дође тренутак твоје женидбе, да се о томе самном посаветујеш као са најбољим твојим пријатељем. И сва љубав моја, није могла од тебе ни толико поверења да заслужи! Ох! то је горко, горко!

Лепша није могла више издржати: она груну у плач.

Она се нагло окрене да сакрије сузе. Чинило јој се да се понижава кад плаче пред човеком који то није заслужио. „Ово су његове сузе, а он их није достојан“ — мислила је она у себи, и окренув се нагло прозору, трудила се да се заклони од Мутимира. Али сузе су је гушиле, и њен плач брзо пређе у гласно јецање.

Са сузама се помешао читав поток прекора, она је горко пребацивала Мутимиру његово неискрено