— У осталом није ми нико крив! Лепо су ми говорили сви који су га познавали... Али ја луда!... Ако ће! Тако ми и треба! — рече Лепша и не свраћајући пажњу на оно што је Мутимир њој рекао.

— Па шта сам ја крив, за Бога! Најпосле то је само био говор, још ништа није свршено. Ето слободно читај писмо, па ћеш видети да још ништа није свршено — рече Мутимир с досадом.

— Ћути! ћути јадниче! Сад би хтео још и у инћар — рече Лепша, довршујући намештање мараме око врата.

Кнез Мутимир обиште око ње. Пошто она не даваше да је пољуби ни у образ, ни у голу руку, то је он обасу пољупцима по леђима, по раменима, управо љубио је по хаљини где стигне, а уз то је кроз сузе понављао — Шта ја могу, кад су сви навалили? Зар сам ја крив, ја ево само тебе волим! Шта ћу кад су ме они окупили како се сваки владалац млад жени, па морам и ја.

Лепша га оберучке одгурну од себе, после се окрете и гледаше га како брише сузе с очију.

— Плачеш! зацело треба да плачеш, — рече му она — кад си тако никакав карактер.

— Па шта сам ја могао!

— Немој се пренемагати, немој шеретски извијати! То те прави још нижим но што си.