— Шта хоћеш још од мене?

Мутимир се поче извињавати: Па молим те!... Знаш како је!... Ти си ми и сама говорила... Разуме се, ја не могу остати до века неожењен.

— А ко ти то тражи? — рече Лепша, гледајући га још једнако попреко.

— Па шта хоћеш онда; што се срдиш? Зар је мени мало муке и онако?.... Кад би ти знала!..

Лепша једним снажним покретом отрже од њега огртач, и навуче један рукав — Одлази од мене! Не знам ја ваша ђидиска пренемагања — рече она одсечно.

— Лепшо! ти ме презиреш? рече Мутимир жалосно.

— Наравно да те презирем!

— Али зашто, молим те?

Лепша се горко насмеја. — Зашто! И ти још питаш зашто! За то, што си кукавица, шерет, притворица...

Лепша отрже и други рукав од огртача, навуче га, и стаде пред огледало, да га закопча. Руке су јој дрхтале, а она је у огледалу лепо видела, како јој уз образе лижу пламенови.

— Али шта сам ја за то крив! Растислав, Ратко, Митрополит, сви су навалили на ме. Мени то самом неби никад пало на памет — правдао се кнез.