питању отворено у очи, и да реши одмах оно, што се неминовно једном већ мора решавати, он удари у одрицање. Тврдио је како је то шала између њега и једног пријатеља: како у ствари нема ништа и т. д. и т. д.

Али му Лепша не даде да измакне. Она му приђе, узе га оберучке за главу, погледа му у очи и рече му понова: — Мутимире, ти се жениш! Не одричи! — То је било изговорено таким тоном и пропраћено таким погледом, да Мутимир, збиља, не имаде више куражи да пориче, и он покорно признаде! — Јес, женим се.

Лепша га одмери од главе до нете, и пошто га је тако за један тренутак гледала, она климну главом и рече тоном пуним презрења: — Па што кријеш, јадниче! Како си јадан и мали, а заузимаш тако висок положај!...

После ових речи, Лепша се жустро окрете од Мутимира; баци на сто писмо и фотографију, о које се до мало час тако суревњиво отимала, поправи спрам огледала мало разбарушену косу, и прикачи откинуту чипку, а затим се маши за свој огртач, што је стајао ту до ње на столици. Спремала се да пође. Мутимир јој прискочи.

— Куда ћеш?... Молим те немој!

Он бејаше ухватио за огртач недајући јој да га обуче. Она га погледа преко рамена и упита га хладно и презриво: