— Јес, кад би те ја пустио, да с писмом одеш.

— Него шта ћеш? Ваљда силом да ми га отмеш?

— Збиља, нећу ти дати да одеш с писмом. Части ми, ето то ти кажем.

— Добро, да видимо шта ћеш ми-

У овом кошкању, Лепша је у два три маха покушавала да почне читати писмо, али чим га она извади, кнез јурне да га узме, и она га одмах стрпа у џеп. У једном таком покушају, Лепши испаде за руком да прочита у писму ове речи:

„...По обећању, шаљем Вам најновију фотографију Ваше будуће заручнице, госпођице Кашко...“

Прочитав ове речи, Лепша стаде као укопана. Она је дубоко дисала, груди су јој се високо надимале; поглед јој лутао по одаји; писмо је стајало грчевито стегнуто у десној руци. Лепша је личила на статују. Кнез Мутимир, зачуђен, застаде у ходању. За један тренутак владала је мртва тишина.

— Мутимире! ти се жениш? — рече Лепша промуклим, уздрхталим гласом.

Кнез Мутимир покуша да окрене ствар на шалу. Као сви малодушни људи, он је осећао потребу, да се извуче само за овај тренутак, а после, доцније, шта буде. У место да погледа