После узалудна отимања, Мутимир поче молити. Удари у исповест; признаде, да је то слика једне париске лепотице из demi-monde-а, с којом се упознао на последњем путу у Париз. Најпосле говорио је са свим отворено.

— Ваљда не мислиш, да сам за време свога бављења у Паризу живео у каквом манастиру! — и Мутимир јој поче са свим цинички разлагати, како је он као млад човек, са свим природно, своје време у Паризу употребио онако, како би га употребио и сваки други млад човек. Ова фотографија је једне од његових љубазница, с којом се два три дана проводио по Паризу. Она му сад пише; шаље му своју фотографију, шта ту, дакле, може бити интересно за Лепшу, и каква је то радозналост без укуса, наваљивати толико, да прочита писмо једне париске јавне женске.

— О! откуда да то није интересно, баш на против, врло је интересно и баш ме то копка да видим како пише једна таква женска, нарочито кад пише једном владару.

Сад је настао дуг низ кошкања између Лепше, која је пошто-по то хтела да чита писмо, и између Мутимира, који то ни пошто није давао.

— Овде га нећеш прочитати — говорио је Мутимир.

— Све једно, ја ћу га онда читати код куће.