— Шта велиш, овој слици има неколико година? Не би рекла. То се познаје по изради. Пре неколико година нису ни радили овакве слике.

Говорећи то, Лепша баци поглед на куверат у коме јо била слика. На једаред узвикну: — Ах, та ево, погледа жиг поштански. Па ти си ово добио тек пре двајестак дана: значи, одмах после твога повратка из Париза. Јес, па куверта је из Париза, ево жиг Француске поште. Дакле си ме преварио. Ох... хо... онда то значи да се овде нешто крије: можда ће нам разјаснити писмо у чему је ствар, кад ти кријеш.

На оне речи Лепша се збиља маши, да извади и писмо из завоја, из кога беше испала ова загонетна фотографија.

Мутимир скочи: — Лепшо! — викну он срдито — не дирај у писмо. С твоје стране то би била крајња неделикатност; управо... управо, ја не знам, каквим би именом назвао такав поступак!... То нико не ради! То просто не сме бити...

Говорећи ово, Мутимир се беше ринуо на Лепшу и, без великих церемонија, формално је отимао од ње писмо, тако, да јој откиде чипку с хаљине и огули јој лакат, којим беше ударила о сто, отимајући се. Али Лепша беше успела да стрпа писмо у џеп и друкчије га није било могуће одузети, мањ да је веже.