би се пре дала исећи на комаде, но што би пустила слику док је добро не размотри.

После подуже борбе Мутимир је најпосле морао попустити. — Е, добро, дед види! Да видим шта ћеш наћи тако особито! Он рече да је то давнашња слика једне његове познанице још из детињства; а ту му је слику послала, вели, његова мајка још пре толико година.

Лепша сакри руку у којој је држала слику међу боре од хаљине, па рече кнезу ненадно. - Збиља! кад помену твоју мајку. За што ти не волиш твоју мајку; чак причају да је ниси хтео трпети овде. Никад не спомињеш њено име. Сад сам га први пут чула из твојих уста. За што је то?

Мутимир се намршти — Немој ме о томе ништа питати. Ја нисам ни имао мајке. Би ли ти волела своју мајку да те је малу одбацила од себе и пратила те да одрастеш у сиротињској колеби, код људи грубих и грамзивих, у друштву с једним циганчетом?! И то рад чега?.... Ах! не питај ме о томе пишта више!...

Мутимир је ово изговорио тако тужно, да се Лепша чисто сажали, и она га обасу пољупцима, али му на његов захтев слику још не хтеде вратити.

Лепша поново узе загледати слику.