креће нека гомила људи. Ово је толико заинтересова да она покуша, па и отвори и спољне крило од прозора. Сад је већ све боље и видела и чула. Она промоли главу кроз прозор, лепо познаде малу дворску баштицу и јасно чу узвике: „Стој ко иде!“

Никакве сумње није могло више бити. Она је била у двору....

Тек сад у Јелиној глави настаде права збрка.

— Дакле у двору! Па ко је онда био онај млади господин? Је ли могуће, да је то био он?.... Зар кнез Мутимир!... Кнез Мутимир!....

Таке јој се мисли узеше кувати у глави и она се сад сети како је лик младог господина доста био налик на кнежеву слику, што се продаје по чаршији!....

— Дакле он!....

Но Јела није имала кад довршити ове мисли и ово чуђење. На соби се отворише врата, а на њима се појави висок, крупан, углађен господин с црним бакенбартима и у црном фраку..

- Изволте, госпођице, молим вас изволте, рече јој он оштрим нагласком, и, ушав у собу, показа јој руком врата...

Јела је изашла; стрпали су је у кола и после четврт часа она је била у својој ниској, а сад већ и запуштеној собици код баба Кате...