знам само то, да ни један владалац није прошао рђаво, који је заснивао темељ своме престолу на симпатијама и привржености народној.

Кнез Мутимир устаде.

— Не знаш како су ми бљутаве те придике о народној љубави. Владалац има да заповеда, народ има да слуша — то је све. Оно што иде преко тога згодно је за појесију, али не за управљање државом. Него молим те да чујем, шта је хтео тај изасланик — рече кнез и стаде испружен пред Лепшу.

Лепша устаде, узе са стола црну, дрвену кутију и отвори је пред кнезом, који завириваше с радозналошћу. У кутији је било две преграде. Лепша извади из једне преграде завијутак, у коме је било једно писмо и још некакав предмет, па пружи писмо кнезу. Он га немарно разви и кад виде на врху револуционарни знак — печат на коме су представљене две пријатељске руке како се рукују, испод њих лавров венац, а испод венца укрштена пушка и сабља, а одоздо мач и секира — он удари прстом по печату и рече: — Ево, зар ово није лудорија и детињарија! И они бајаги некоме прете... Но Лепша га понуди да чита писмо, у коме је стајало између осталога и ово:

„Овој дружини дошло је до знања, да ви, као кнез балканиски, у овом судбоносном добу, не